Zlatne ruke dece Gomionice

142

Peva nam Miloš Bojanić: „Što me pusti, što me pusti, da lutam po svjetu“. Pita Bojanić našu Bosnu. Da, ima nas svugde u belom svetu, iz svih krajeva, a čini mi se posebno iz Bosne. Valjda bi odmah mogla ona šaljiva pitalica: Zašto ima Bosanaca svugde u svetu? Odgovor: Odu, pa ne znaju da se vrate.
Bilo kako bilo, šala je šala i u šali ima šale, kaže se u narodu. Nas je ekonomija i ostale prilike ili neprilike rasejala daleko, po celom svetu.

Jedan od nas je i naš sapatnik, naš čovek koji se ceo život pekao na istoj vatri kao i mi drugi (komotno mogu da ga poredim sa mnom jer je ceo život radio na građevini kao i ja, pisac ovih redova, a tako i sa mnogim drugim ljudima ove blagoslovene zemlje koju Australijom zovemo).

Elem, hoću da odkucam nekoliko reči o Milošu, ali ne o Milošu Bojaniću nego o Milošu Marjanoviću. Kako se lepo peva pesma: „Hej, Miloše, ne bi bilo loše da ja i ti prestanemo piti“, mada naš junak i junak ove priče, Bogu hvala, nije nimalo odan alkohol. Ali, pesma je pes..

The post Zlatne ruke dece Gomionice appeared first on Srpska dijaspora | Vesti iz dijaspore i o dijaspori.

Original Article