Pre četiri veka njeni su preci došli iz Španije: Breda Kalef Simonović, operska diva u penziji, žena zadivljujuće životne priče

41


PRIMADONA Breda Kalef, žena izuzetnog porekla, sudbine, karijere, ni posle bezmalo četvrt veka penzionerskog staža ne gubi na svojoj vitalnosti, uglađenosti, neodoljivo pozitivnoj energiji i lepoti. Uz sestru Lidiju, poslednji je izdanak familije Kalef, po tvrdnjama istoričara, najstarije beogradske porodice, čiji su članovi pre više od četiri veka došli u srpsku prestonicu iz španskog Toleda (grada među čije su osnivače Kalefi takođe upisani).Rođena kao Rahel Kalef na Dorćolu pre skoro devedeset godina, operska diva u penziji na najlepši zamislivi način nosi svoje prebogato porodično nasleđe, čiji je materijalni deo još po završetku Drugog svetskog rata mahom pao u ruke države. No onaj bitniji, suštinski a nematerijalni, neopipljivi deo tog jevrejskog nasleđa, istorije i duha, Breda Kalef Simonović oduvek je čuvala u sebi, negujući sasvim posebnu, uzvišenu emociju i ponos na svoje pretke, vredne i ugledne, počesto pionir(k)e u mnogo čemu. Zračeći nepatvorenom veselošću i živošću duha, umetnica, čije su nezaboravne role na sceni njenog Narodnog pozorišta, ali i širom sveta, ostale primer za ugled, priča nam kako su za nju nedavne restriktivne mere usmerene na stariju populaciju prošle – gotovo neosetno. – Moja profesija je takva da sam praktično tokom cele karijere bila u nekakvom karantinu – otkriva Breda. – Operski pevači pred predstave, naročito one "napolju", koje su uvek bile najbolje plaćene, naprosto ne smeju da se razbole, što znači ni da se druže, ni da pričaju… Osuđeni ste na život predstava-hotel-proba, kako je to moja ćerka jednom opisala: "Sedam dana je zatvorena u sobi i neće ni da progovori." Tako da mi je ovaj karantin, što se tiče same izolacije, došao sasvim prirodno. Samoća mi nikada nije smetala, ja ne znam za dosadu. S druge strane, jeste mi smetalo to što sam, kao i svi stariji ljudi, bila onemogućena da sama bilo šta obavim i u potpunosti zavisila od drugih.NAGRADA SA BREDINIM IMENOM OD pre nekoliko godina dodeljuje se i priznanje, jedino za mecosopranski fah, koje nosi ime Brede Kalef. – Mnogo mi je žao što ove godine neće biti dodeljena ta moja nagrada, jer nije odigran dovoljan broj predstava da bi se sačinio izbor – kaže umetnica. – No nadam se da će već iduće godine sve doći na svoje mesto i da će treća pevačica u nizu poneti priznanje "Breda Kalef". Ovo u gospođi Kalef budi rezignaciju i stoga što je uverena da su penzioneri najdisciplinovaniji deo populacije, dok su mladi prečesto vrlo nestrpljivi, neozbiljni, čak histerični. – Svi penzioneri moraju da pronađu nekakvu preokupaciju, ne smeju da podlegnu dosadi – poručuje ona. Bredin dan je, u skladu s pomenutim kredom, uvek sasvim ispunjen: mnogo čita, rešava ukrštene reči, igra bridž na kompjuteru. – Na televiziji mi malo nedostaje sport, kao bivšoj aktivnoj sportistkinji, prvakinji Beograda i prvoj Beograđanki prvakinji Srbije u stonom tenisu, koja je rado i često igrala i košarku i odbojku, planinarila, vozila bicikl… – otkriva naša diva. – Gledam i snimke različitih opera, uživam da slušam istu ariju u izvođenju više različitih pevača pa da ih upoređujem, recimo ariju "Kasta Diva", koju je naša Radmila Bakočević izvodila u rangu s najčuvenijim sopranima sveta. Sama Breda danas zapeva rado, no glavni su joj slušaoci, koji uživaju u predivnom glasu – njene voljene biljke: – Imam puno cveća koje svakodnevno negujem, a ono zahteva ogromnu posvećenost i brigu, apsolutnu ljubav i pažnju, pesmu i tetošenje, te im pevam i tepam, govoreći im "lepotice moje" – otkriva umetnica, koja zadivljujućom energijom i ljubavlju obasipa sva živa bića.Original Article