Odlazak reditelja Igora Vuka Torbice: Obasjao nas je retkim darom

182


Krajem prošle godine, u Nižnjem Novgorodu, među nama, članovima žirija znanog Međunarodnog pozorišnog festivala Maksima Gorkog, posle nastupa "Carstva mraka" u konkurenciji za nagrade, zavladalo je oduševljenje genijalnim pogledom Igora Vuka Torbice na Tolstojevo delo, eminentnim ruskim pozorišnim znalcima, blisko i proučeno… Teško je stručnjacima, koji duboko i suštinski poznaju dramsku književnost svog naroda, prikazati "poseban pogled" na to… No, Rusi su se jednoglasno složili da je Igor Vuk Torbica tačno rastumačio dubinu ponora Tolstojevih junaka… Predstave Igorove, među sobom različite, odlikovale su se preciznom dubinom, do koje su ponirale u sociopatologiju likova. Jer, Igor Vuk Torbica bio je veoma zainteresovan, aktivni učesnik u životu društva, koje je kontekstualizovalo temu njegovih predstava. "Ja ne šaljem poruke", znao je da kaže, na najčešće pitanje novinara, posle njegovih predstava. On sam, Igor, bio je poruka. Uspravan u pozorištu i u životu, gledao je, režirao i govorio direktno, bez skretanja pogleda i kompromisnih umetničkih rešenja. Nije slao poruke, ali je jasno izražavao stav, bez obzira na ukus sredine i vremena. Ostali smo zatečeni njegovom prvom režijom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Razbijenim krčagom", Hajriha fon Klajsta. Prethodno smo imali priliku da vidimo isti komad u režiji Pitera Štajna, a sa Karlom Marijom Brandauerom u glavnoj ulozi. Torbica je ovu komediju o savesti posvetio Nebojši Glogovcu, okrenuvši je na sasvim drugu, neočekivanu stranu, ka nama danas. To je bila prva predstava mladog, neobičnog reditelja i jedna od najsjanijih Glogovčevih uloga… Nesreća je, tragedija i nepravda, da više nisu sa nama. Dugo, večno će se nabrajati sjajne Torbičine predstave, veliki ih je broj za Hristove godine, u kojima nas je napustio. Vizionari i pesnici često odlaze mladi. Pamtimo ih po njihovom delu, koje se ne zaboravlja, čija vrednost sa vremenom raste. Sa teatrom je drugačije. Životni vek pozorišnih predstava je kratak. Posle toga, samo duh, ključ za vreme u kome su nastale, pamti se i prepričava. Igor Vuk Torbica nam je, u jednoj od svojih poslednjih predstava, "Tartifu", ostavio zaveštanje. Kada Dorina leži mrtva pod stolom, za kojim ostali učesnici u priči o licemerstvu mirno obeduju, jasno je svima da će onaj koji se usuđuje da kaže istinu, loše završiti. Gorak ukus ostaje posle Molijerove/Torbičine predstave o zavodljivosti zla, svedoči o smrtonosnoj pravednosti. Po oštrom jeziku, hrabrim pitanjima, tačnim odgovorima, po svetlosti, kojom nas je kratko obasjao, na sceni i u životu, pamtiće Igora Vuka Torbicu i oni koji su sa nestrpljenjem očekivali svako njegovo novo delo, znatiželjni za razvoj tog profetskog dara, kao i oni kojima pevanje hitova Bitlsa u klasičnim komadima nije bilo "na srcu". Originalnost se ne zaboravlja. Dečak, koji se samo pojavio na FDU, pa onda u pozorištu, doneo je ovde nešto nezaboravno i dragoceno. Niko nije ostao ravnodušan. To je redak dar. Užasno vreme, koje je tako tačno i darovito tumačio, odnelo je Igora Vuka Torbicu iz života i iz teatra. Nenadoknadiva šteta!Original Article