Након четрнаест сати лебдења између сна и јаве, изнад бескрајног плаветнила Атлантика и оштрих, снегом прекривених врхова Анда који су деловали као зуби џиновске звери, осетила сам онај лаки, али пресудни потрес. Точкови су коначно дотакли писту аеродрома “Артуро Мерино Бенитез”. Тај тренутак није био само крај најдужег лета у мом животу, био је то…
