Beograd naše mladosti: Fotomonografija sa radovima Jovana Đorđevića

89


BEOGRAD naše mladosti" – naslov je pod kojim će se, u izdanju "Lagune" i koliko sutra u knjižarama, naći odabrane "beogradske" fotografije Jovana Đorđevića. Autora koji i danas, sa devedeset godina, pasionirano fotografiše sve(t) oko sebe, a iako već gotovo četiri decenije živi u Sijetlu, Beograd ostaje njegova preokupacija i ljubav.Kako snima prvenstveno za sebe, Đorđević je, priznaje, bio ne malo iznenađen saznavši koliko su interesovanja izazvale njegove fotografije kada su se pojavile na društvenim mrežama, gde ih je (a da ga ništa nije pitala) "kačila" Jovanova ćerka Branka Nakaniši, koja na najlepši način baštini i promoviše ogromno fotografsko porodično nasleđe – deleći kako radove svoga oca, tako i one svog strica, Branislava Đorđevića.- Moja ćerka i Dragoljub Gajić, oboje veliki zaljubljenici u stari Beograd i fotografiju, radili su dugo, svojski i sa ljubavlju da se knjiga pojavi. To je njihov i moj doprinos da se naš lepi, beli grad ne zaboravi – iskazuje autor zahvalnost dvojcu priređivača ovog emotivnog vremeplova kroz Beograd Jovanove ali i mladosti mnogih od nas.Goran Malić, fotograf i istoričar osme umetnosti, u propratnom tekstu "Ogled o trajnosti i vernosti" zapisao je da su se, tokom sedam decenija Đorđevićevog bavljenja fotografijom, izmenjali mnogi ukusi, a mnogi stilovi prohujali.- Jovan je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije – navodi Malić, te priznaje:- Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. Neka i ne postoje. Neka druga postoje, ali ne postoje takva. Pogledajte slike tog Beograda – to je grad za svakog, nikome nije tesno, sve ima smisla, uz to je čisto, uredno… Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“Dugonoga kod spomenika“ (1967.)Pišući o fotografiji kao svedoku prošlosti i dokumentu bez koga se istorija više ne može pisati, muzejski savetnik i istoričar Darko Ćirić u uvodnom tekstu piše da nas "fotografije Jovana Đorđevića vraćaju u doba kada je Beograd živeo jedan od perioda dinamične transformacije, uspona, nade i radosti postojanja".- Po Beogradu sam naročito voleo da snimam one kućerke sa čijih se fasada ljuštio malter a šaloni samo što se ne otkače sa zarđalih šarki – poručio je povodom izlaska ove foto-monografije autor. – Vreme je ostavilo traga na njihovim licima. Imaju istoriju – svoju priču. Mnoge su u međuvremenu otišle u zaborav. Na njihovom mestu stoje nove, bez istorije. Srećom, fotografije pamte. Beograd se brzo menja. Mnogi su ga rušili, a i mi sami. Treba ga stalno spasavati od zaborava.Autor Jovan Đorđević / Foto B. ĐorđevićA šta god snimao, u fokusu mu ostaju ljudi, te s pravom Ćirić ističe: "Čovek, u ovom slučaju Beograđanin, stavljen u kontekst sadržaja, uvek je centralna figura fotografije. To je grad Jovana Đorđevića". FOTOGRAFIJA U GENIMAFOTOGRAFIJA je Đorđevićima u genima. Deda-stric Milan Bunuševac bio je jedan od pionira srpske fotografije, a otac, Milivoje Đorđević, amaterski se bavio fotografijom u ranoj mladosti. Osim što su rasli uz foto-aparate, imali su sreću da im je komšija u zgradi bio legendarni fotograf Branibor Debeljković, koji je braću Đorđević stavio pod svoje tutorstvo, tako da su Jovan i Bane u stanu napravili mračnu komoru i u njoj razvijali svoje crnobele fotografije.“Klikeraši u Kraljice Natalije“ (1966.)Original Article